MORAVKA.
Zaboravljeno nasleđe

Moravka nije nastala u zatvorenim objektima, već na prostranim pašnjacima i u hrastovim šumama Pomoravlja. Njen uzgoj se kroz istoriju oslanjao na ekstenzivni sistem: Žirenje i ispaša: Najveći deo godine moravka je provodila napolju. Tokom jeseni, krda su odlazila na „žirenje“ u šume, hraneći se plodovima hrasta i bukve. To joj je dalo specifičan kvalitet mesa i masti. Minimalna intervencija: Zbog svoje izuzetne otpornosti i skromnosti, tražila je vrlo malo dodatne hrane (malo kukuruza ili mekinja). Bila je sposobna da sama pronađe hranu i sklonište. Smeštaj: Tradicionalno su korišćeni „obori“ ili jednostavne nadstrešnice od prirodnih materijala, tek toliko da se zaštite od ekstremnih nepogoda.

Paradoksalno, upravo ono što je moravku činilo savršenom za staro srpsko selo, postalo je njena mana u modernom dobu. Nekoliko faktora je dovelo do ivice izumiranja: Industrijalizacija i "bele rase": Sredinom 20. veka, fokus poljoprivrede se pomerio na masovnu proizvodnju. Uvezene su rase poput Jorkšira i Landrasa koje brže rastu i imaju veći procenat krtog mesa. Spor prirast: Moravki je potrebno znatno više vremena da dostigne klaničnu težinu u poređenju sa modernim hibridima. U svetu gde je "vreme novac", spora moravka je postala ekonomski "neisplativa" za velike farme. Promena ishrane: Ljudi su počeli da izbegavaju svinjsku mast u korist biljnih ulja, a moravka je rasa kombinovanih svojstava (meso-mast), što je u jednom trenutku postalo nepoželjno. Gubljenje staništa: Seča šuma i prelazak sa pašnjaka na intenzivno ratarstvo uništili su prirodne uslove u kojima moravka najbolje napreduje.